Foto: Privatna arhiva

„Moguće da sam još uvijek bio samo dijete i nisam se toliko obazirao na neke stvari. Dajdža mi je poginuo 1993., komšija, prijatelji iz razreda. Smrt je bila oko nas, stalno tu. Jedno je kad ste prisutni i kad vidite krv, čujete vrisku, plač. Takvi doživljaji ostave traga“, priseća se Hodžić.

Povod za razgovor sa Džemilom je sajt „Sniper Alley“ (http://sniperalley.photo/bs/) koji je nedavno pokrenuo s ciljem pronalaska ratnih fotografija, ali i fotografija svoga brata Amela koji je ubijen u Sarajevu.

– Mama je radila u bolnici, a otac je bio na liniji. Meni je to izgledalo kao da su uvijek odsutni, bar jedno od njih. Zato je stariji brat imao ulogu oca, imao je mene kao odgovornost. Moram reći da je to znao dobro iskoristiti. Ja bih išao po vodu, cjepao drva, ne uvijek, ali znatno više od njega sam radio po kući. On je bio moj autoritet, moj uzor, ponos, kao što mi je govorio otac: „Kad mene nema, Amel ti je sve, on ti je ja“. Sve do 1995. godine rat je na neki način bio kao neka velika ekskurzija, ništa nije bilo bitno. Ima škole, nema škole. Rat je. I kad ste gladni nikom ništa, svi su gladni. Bili smo podjednako izloženi patnji, pa je bilo svejedno – priča nam Džemil.

Seća se 3. maja 1995. godine. Bila je sreda, sunčan dan, „primirje, ako je to tada uopšte postojalo“.

– Ja sam se sa svojom rajom igrao klikera, a brat je igrao tenisa. Ljevica, izrazito jaka ljevica. Dok je čekao prijatelja da dohvati lopticu, bio je na momenat na čistini, izložen snajperisti sa ‘Špicaste stijene’. Jedan hitac u prsni koš. Taj zvuk i dan danas čujem, jeziv, strašan, tako bučan da je sve zanijemilo od praska. Ni sam ne znam kako sam otrčao do mame da joj javim, nazvao sam hitnu i donio joj deku da ga umotamo. On je već bio na podu, par koraka od kuće. Valjda je pokušao hodati, možda 20 metara, ali na izmaku snage samo je pao i na krilu naše majke izdahnuo. Mama je pokušavala da ga spasi, davala je umjetno disanje, znala je da je kasno, ali majka kao majka nije odustajala. Sjećam se da je prije hitne stiglo neko auto i da smo otišli u bolnicu. Doktori su rekli da nije bilo spasa čak i da su oni bili tu kad je pogođen. Sijač smrti kako su ga zvali, zloglasno snajpersko gnijezdo sa ‘Špice’. Dan kada je moje djetinjstvo prekinuto. Dan kada je Amel ubijen, a imao je samo 16 godina i 55 dana, igrajući tenisa. Pišljivog tenisa. Treba li još neki drugi razlog zašto nikad nisam gledao Đokovića, a kamo li navijao za njega – kaže nam Džemil.

Upitan da nam kaže nešto o pokretanju sajta, naš sagovornik odgovara da ideja o Sniper Alley postoji već neke tri godine, „možda i više, rekao bih podsvjesno“.

– Ta neka konstantna želja da nađem bilo koju fotografiju iz rata i tog perioda me natjerala na traženje slika po raznim stranicama, kako nekih amaterskih tako i onih oficijelnih medijskih servisa kao Reuters, Epa, Getty. Primarna ideja stranice nije bila ‘Moja priča’ (http://sniperalley.photo/my-story-bs/) i moja tragedija, ali u procesu kreiranja projekta došlo je do toga da ako želim da prezentujem i pokrenem nešto, onda sam ja taj koji mora prvi početi. Kroz ovaj projekat i svoju priču sam inicirao traganje za slikama ne samo mog brata već i svih ostalih koji su preživjeli rat i koji dijele sličnu ili goru sudbinu. Mnogi nemaju slika iz rata, možda čak ni jednu. Vjerovatno to i ne spominju ili ne razmišljaju o tom periodu na taj način pošto su su živi i to im je dovoljno kao ‘uspomena’. Nažalost ima porodica koje su izgubile i one slike što su imali od prije rata – navodi naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, cilj projekta je da se nađu ratne fotografije i da se napravi baza podataka, sa imenima, datumima, da se sve to sačuva od zaborava. Što se tiče kontakata u vezi nekih priča ili fotografija iz rata, Džemil kaže da je do sada dobio jednu priču koja je u fazi izrade.

– Ova priča je ponovo povezana za moga brata. Naime, poslao je naš rođak iz komšiluka koji je odrastao sa mojim bratom. Meni je posebno draga, ima nekih detalja i sitnica koje nikad nisam znao. Ponovno sam bio u tom vremenu, zamišljao ga, pokušao da ga čujem. Ti njihovi momenti provedeni skupa su mene do suza doveli, rekao bi neko naizgled nebitna i kratka priča, a za mene jedan novi ugao iz bratovog života. Volio bi da je to podijelio prije, da mi je ispričao više o njemu. Ja sam svjestan da je teško pisati o ovakvim stvarima, to je razumljivo, znam i sam iz svog iskustva. Iskreno se nadam da kada objavimo ovu i druge priče koje budu pristizale, i kad i ostali vide sadržaje i koncept projekta, da će se lakše otvoriti i podijeliti svoje iskustvo.

Upitan da li mu se javio neki fotograf iz ratnog perioda, Džemil kaže da je uvek u kontaktu sa nekim od fotoreportera.

– Na spisku ih trenutno imamo 110, javljaju se, žele pomoći, kao što su tada u ratu pomagali, isto tako žele da pomognu i sada. Mnogi su vezani za ovaj grad i za ovu državu, kako profesionalno tako i lično, emotivno. Većina njih ima svoje projekte i dnevne zadatke, dosta putuju, tako da ni ja ne želim da im dosađujem. Imam dosta slika koje još nisu postavljene na stranici, za mnoge nemam prava i dozvole. U narednom periodu će povremeno biti postavljeno novih galerija i od drugih fotoreportera. Cilj nam je da svi budu prisutni u bazi, pa makar to bilo sa jednom fotografijom – kaže Džemil.

Na naše pitanje kako je region do[ao do toga da svaka strana, bilo BiH, bilo Hrvatska, a posebno Srbija, štiti svoje ratne zločince i ne priznaje zločine koje je počinila, a ne do suočavanja s ratnom prošlošću i pomirenjem, Džemil odgovara da je to jako komplikovano pitanje i trebalo bi baš dugo za neku smislenu analizu.

– Mislim da je to pitanje ideologije. Ideja velike Srbije nije mrtva i na tome se i danas radi, nema napretka, budućnosti i pomirenja ako naše komšije, pa i susjedi, razmišljaju o nama kao o nezavršenom i neostvarenom projektu. Kakvi god bili zločini od strane Armije BiH oni se danas ne veličaju i ne slave. Večina počinitelja je osuđena i na osnovu toga nisu u javnosti predstavljeni kao heroji, dok se to isto ne može reći za Hrvatsku i Srbiju. Uzmite samo primjere Praljka i Mladića ili Šešelja koji je imao million glasova na izborima. I na kraju krajeva, postoji ustaška i četnička ideologija kao registrovani pokreti i nešto što je opšte prihvaćeno u određenim krugovima, dok sa bosanske strane imate zlatne ljiljane pravoslavne i katoličke vjeroispovijesti. Očito neki i ne žele da se suoče sve dok u 2019. godini, u Srbiji, imamo službene izjave tipa: „Da se mi ne bi trebali stalno vraćati na nesporazume iz prošlosti.” Za nekoga je genocid i masakr nesporazum – zaključuje Džemil Hodžić.